Дана 28.05.2021.године у Београду је, у организацији Центра за обнову међународног права одржана међународна конференција на тему: „Права и статус лица, осуђених пред МКСЈ”. На конференцији су учешће узели адвокати, учесници процеса пред судом у Хагу, судије Врховног Касационог суда Србије, чланови породица осуђених лица, професори међународног права. Током конференције изнета је оправдана бојазан за положај и физичку безбедност осуђеника, посебно у земљама у којима је већ долазило до угрожавања безбедности лица на издржавању затворских казни, указано систематско ускраћивање елементарних људских права лица на издржавању казни, у виду рестриктивности у примени медицинских терапија, услова живота, ограничавању комуникација са породицама, приступа матерњем језику, могућности рада. Посебно је истакнут проблем политичког мешања у рад механизма, где је као еклатантан пример наведна повреда тајности поступка од стране Министра иностраних послова Велике Британије, који је својим твитер објавама о току изручења хашког оптуженика Радована Караџића, у моменту када са тог предмета није скинута ознака тајности, директно угрозио безбедност овог лица.
На конференцији су изнети и статистички подаци о раду МКСЈ у којима је евидентно да је до сада оптужено 161 лице. Осуђено је 90 лица, а ослобађајућа пресуда донесена је у корист 18 лица. Против три лица поступак је још у току (један у жалбеном и два у поновљеном поступку пред претресним вијећем), али ови предмети су у надлежности ММКС. Против 13 оптужених предмети су прослијеђени националним судовима у складу са правилом 11bis, док је против 20 лица оптужница повучена. Треба нагласити и то да је 17 лица умрло током поступка и то десет прије и седам након пребацивања у МКСЈ. Посматрано по националној припадности оптужених лица, пред МКСЈ је оптужено 109 Срба (68%), 34 Хрвата (21%), девет Бошњака (6%), седам Албанаца (4%) и два Македонца (1%).Од укупно 90 осуђених, 64 су Срби, 18 Хрвати, пет Бошњаци, два Албанци и један Македонац. Осуђеним лицима је изречено укупно шест доживотних и 1.317 година казне затвора, од чега Србима свих шест доживотних и још 967,5 година, Хрватима 277, Бошњацима 41,5, Албанцима 19 и Македонцима 12 година казне затвора. Ослобођено је 18 лица и то по три Србина и Бошњака, седам Хрвата, четири Албанца и један Македонац. Тужилаштво је повукло оптужнице против 20 лица о којих је 15 Срба, четири Хрвата и једнан Албанац. Поступак је због смрти обустављен против 17 лица од чега је њих 14 српске, два хрватске и један бошњачке националности. У надлежност националних судова пребачени су предмети против 13 лица од којих је десет Срба и три Хрвата.
Поред тога када је у питању рад МКСЈ-а у односу на жртве, статистички је показано да је МКСЈ током свог целокупног рада испољио неравноправан однос према српским жртвама. Наиме, из статистичких података је видљиво да је број процесуираних лица и висина изречених казни скоро на нивоу статистичке грешке када су у питању српске жртве.
Све ово је видљиво и из наредних табела у којима је приказан број оптужених, осуђених и ослобођених лица, те висина изречених казни према националности оптужених/осуђених лица у односу на националну припадност жртава.
Посматрајући са аспекта жртве, видљиво је да је оптужница потврђена против 60 лица за злочине у којима су жртве лица несрпске (бошњачке и хрватске) националности (37%), затим против 56 лица за злочине над Бошњацима (35%), 19 за злочине над Србима(12%), 12 за злочине над Хрватима (7%), десет за злочине над Албанцима (6%), три за злочине над Хрватима и Србима (2%), те за једно лице за злочине над Бошњацима, Хрватима и Албанцима (1%).
Анализирајући претходну табелу видљиво је да је за злочине над Србима оптужено тек 19 лица. Овај податак је посебно интересантан уколико се у обзир узме чињеница да је на другој страни 109 лица српске националности оптужено за злочине почињене над другим народима у бившој СФРЈ. Проблем оваквог става МКСЈ је још упечатљивији када се има у виду да су Срби били жртве у Босни и Херцеговини, Хрватској и на Косову и Метохији, док се друге жртве не могу територијално везати за подручје свих ових бивших југословенских република, односно покрајина. Посматрано у постоцима, за злочине почињене над Србима оптужено је тек 12% од укупног броја оптужених лица, док је на другој страни чак више од двије трећине (67,7%) лица српске националности оптужено за извршене злочине над другим етничким групама.
У односу на националну припадност жртава за злочине над Бошњацима је осуђено 41 лице (45%), за злочине над Бошњацима и Хрватима њих 28 (31%), над Албанцима седам (8%), над Хрватима шест (7%), над Србима шест (7%), те над Хрватима и Србима као заједничким жртвама још два лица (2%).
Из претходног је видљиво да је највећи број осуђених лица осуђен за злочине над бошњачким становништвом и то чак 45% од укупно осуђених. Уколико се узме у обзир да је још 31% лица осуђено за злочине у којима су жртве Хрвати и Бошњаци долазимо до податка да је за злочине над Бошњацима осуђено 76% од укупно осуђених лица пред МКСЈ/ММКС.
За злочине над Србима правоснажно је ослобођено девет лица (50%), над Хрватима два (11%), Бошњацима четири (22%), за злочине над Бошњацима и Хрватима ослобођено је једно лице (6%), те још два за злочине над Албанцима (11%). Анализом ослобађајућих пресуда видљиво је да су и ове пресуде доношене на штету српских жртава, а с обзиром на чињеницу да је чак половина ослобађајућих пресуда изречена за злочине над Србима.
Неравноправан однос према српским жртвама је још и израженији уколико се посматрају висине изречених казни за злочине почињене над Србима.
Када је ријеч о казнама, за злочине над Бошњацима изречено је четири доживотне и 619 година казне затвора, над жртвама бошњачке и хрватске националности двије доживотне казне и 417 година, над Албанцима 119 година, над Хрватима 92,5, над Хрватима и Србима као заједничким жртвама 5,5 година, те за злочине над Србима само 64 године казне затвора.
Када су у питању статутарне одредбе Међународног механизма за кривичне судове (ММКС) о извршавању казни, на конференцији је подвучено да се лица која осуде МКСЈ и ММКС шаљу на издржавање затворске казне у једну од земаља које су потписале споразум о извршењу казни. Те казне се извршавају у складу с међународним стандардима притвора и примењивим правом државе у којој се казна издржава, под надзором ММКС. Председник ММКС је одговоран за одређивање државе у којој ће се издржавати казна и за надзор извршења казне и одлучује по захтевима за помиловање, ублажавање казни и превремено пуштање на слободу. Према званичним подацима на сајту ММКС, УН има потписане уговоре о издржавању казни са 16 држава Европе и то: Албанија, Аустрија, Белгија, Пољска, Уједињено Краљевство, Норвешка, Словачка, Данска, Финска, Естонија, Шпанија, Италија, Португал, Француска, Украјина и Шведска. Треба напоменути да УН нема потписан овакав уговор са Немачком, али осуђеници издржавају казне и У овој држави и то на основу ad hoc споразума који се потписују за сваки случај појединачно и то са сваком Савезном државом СР Немачке.
Одлука о томе где ће осуђено лице бити послато на извршење казне доноси се у складу с чланом 25 Статута Механизма и Упутством о поступку којим ММКС одређује у којој ће држави осуђеник издржавати казну затвора. Процес одређивања састоји се од четири корака:
Корак 1: Секретар ступа у контакт с једном или више држава како би установио да ли су спремне да се у њима извршава казна;
Корак 2: Секретар подноси председнику ММКС извештај, у којем се наводе државе у којима се потенцијално може извршити казна и друге релевантне информације;
Корак 3: Председник на основу информација које му је доставио секретар и других информација које евентуално затражи, одређује државу у којој ће казна бити извршена.
Корак 4: Секретар извршава ову одлуку.
Учесници конференције, посебно су полемисали о проблемима, везаним за корак 3, односно одлуку председника о одређивању државе у којој ће казна бити извршена, где у тачки 5 Упутства о поступку којим ММКС одређује у којој ће држави осуђеник издржавати казну затвора се наводи:
„Председник ММКС ће, на основу достављени хинформација, те на основу евентуалних истраживања која предузме по свом нахођењу, одредити државу у којој ће се издржавати казна. Председник ће том приликом посебно узети у обзир колико је пожељно да се казна издржава у држави која је у близини осуђеникових рођака или им је доступна. Пре него што донесе одлуку, друштвени савет резолуцијама 663 С (XXIV) од 31. јула 1957. Године и 2076 (LXII) од 13. маја 1977. године;
- Скуп начела заштите свих лица која се налазе у било каквом облику притвора или затвора, који је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила Резолуцијом 43/173 од 9. децембра 1988. године;
- Основне принципе за поступање са затвореницима, које је Генерална скупштина Уједињених нација потврдила Резолуцијом 45/111 од 14. децембра 1990. године.
- Стандардна минимална правила Уједињених нација за поступање са затвореницима (Менделина правила), које је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила Резолуцијом 70/175од 17. децембра 2015. године;
Признате организације попут Међународног комитета Црвеног крста и Европског Комитета за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања редовно врше инспекцију затворских услова како би обезбедило поштовање међународних стандарда.
Треба напоменути и одредбе Европских затворских правила које је, у форми препорука, усвојио Комитет министара Савета Европе 2006. године. Конкретно, у тачкама 17.1-17.3 се наводи следеће:
„17.1 Затвореници се, уколико је могуће, упућују у затворе који се налазе у близини њихових домова или центара социјалне рехабилитације.
17.2 Приликом упућивања, такође се води рачуна о захтевима везаним за наставак кривичне истраге, сигурности безбедности потребу да се за сваког затвореника одреди одговарајући режим.
17.3 Уколико је могуће, затвореник се консултује у вези с почетним упућивањем или накнадним премештајем у други затвор.“
У раду конференције, посебно је подвучена неопходност уважавање дела одредбе тачке 5 Упутства о поступку којим ММКС одређује у којој ће држави осуђеник издржавати казну затвора по којој би Председник суда требао да узме у обзир „колико је пожељно да се казна издржава у држави која је у близини осуђеникових рођака или им је доступна“. Тај део Упутства у корелацији са наведеним Препорукама Савета Европе, везаних за Европска затворска правила, говоре нам о потпуном раскораку између стандарда одређивања извршења казне у Европи, са пеналном праксом МКСЈ. Такође, указано је на апсурдност положаја осуђених лица којима су услови боравка у притвору, у највећем броју случајева, бољи него током редовног одслужења казни. Напоменуто је да држва Србија има потписан уговор са МКСЈ, те да у складу са чл.34 Закона о сарадњи са
Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. Године, постоји и уговорни и законски оквир за издржавање казне затвора на територији Републике Србије. По мишљењу учесника пракса МКСЈ по питању неупућивања оптужених на издржавање казне у земље бивше СФРЈ, иако за то постоје законски оквири, везана је за изјаву бившег Генералног секретара УН Бутроса Бутроса Галија из 1993. године, у којој је рекао да осуђеници не могу да на територији бивше СФРЈ. Међутим у 2021. години, када се на територији свих земаља насталих распадом СФРЈ, дакле и БиХ и Хрватске и Србије, суди за ратне злочине, почињене на територији бивше СФРЈ, и осуђена лица по осуђујућим пресудама судова ових земаља, затворске казне издржавају у овим земљама, апсурдно је да то не могу да чине по пресудама МКСЈ и ММКС. Као посебна тема конференције, обрађено је питање превременог пуштања на слободу осуђеника пред МКСЈ и ММКС. Најпре су поменута важећа правила, везана за ово питање. Чланом 26 Статута ММКС прописано је да „ако према важећим правним прописима државе у којој осуђеник МКСЈ или ММКС издржава казну затвора он има право на помиловање или ублажавање казне, та држава мора о томе обавестити ММКС. Помиловање или ублажавање казне могуће је само ако предсједник ММКС тако одлучи на темељу интереса правде и општих правних начела.“
У Правилнику о поступку и доказима ММКС се ово питање ближе уређује. Тако се у правилу 149 наводи да „ако према законима државе у којој осуђени издржава казну затвора он испуњава услове за помиловање, ублажавање казне или превремено пуштање на слободу, та ће држава у складу счланом 26 Статута о том испуњавању условаобавијестити ММКС.“
У правилу 150 се наводи да „на основу тог обавештења, или након што му се директно обрати осуђено лице,председник ММКС, после саветовања са судијама већа које је изрекло казну и које су још увијек судије ММКС, одлучује да ли је примерено осуђеног помиловати, ублажити му казну или превремено га пустити на слободу. Ако ниједан од судија који су изрекли казну није судија ММКС, председник се саветује с најмање двоје других судија.“
Коначно, правилом 151 прописани су општи стандарди за помиловање, ублажавање казне или превремено пуштање на слободу. У том правилу се наводи следеће:,,Приликом утврђивања да ли је примерено осуђеног помиловати, ублажити му казну или га превремено пустити на слободу, председник, између осталог, узима у обзир тежину кривичног дјела или кривичних дјела за које је затвореник осуђен, поступак према затвореницима у сличној ситуацији, у коликој мери је затвореник показао да се рехабилитовао, као и евентуалну значајну сарадњу затвореника с тужиоцем.“
У погледу ових правила на конференцији је анализирана и упоређивана ранија пракса МКСЈ и ММКС, по којој су до септембра 2018. године, готово сви захтеви са превремено пуштање на слободу осуђеника били усвајани, док је са доласком Кармела Ађиуса на чело ММКС, са овом стандардном праском, коју су спроводили сви дотадашњи председници МКСЈ-а, прекинуто.До доласка Кармела Ађијуса на чело ММКС, према доступним подацима, превремено је пуштено 47 осуђених лица и то 30 Срба, 13 Хрвата, два Бошњака и по један Албанац и Македонац. Након његовог доласка није донето нити једно решење, а одбијени су, према информацијама с којима располажемо, захтеви најмање 12 осуђених лица и то девет Срба (Горан Јелисић, Радивоје Милетић, Радослав Брђанин, Станислав Галић, Миломир Стакић, Драгољуб Кунарац, Вујадин Поповић, Милан Лукић и Радислав Крстић) и три Хрвата (Бруно Стојић, Миливој Петковић и Мирослав Брало).Указано је да се са новим Председником стандард 11 значајне сарадње затвореника са тужиоцем“ постао најзначајнији услов доношења решења о превременом пуштању на слободу. Поред тога изнети су примери из праксе, где садашњи Председник МКСС од осуђеног лица које је у току поступка негирало постојање кривичног дела или сопствене кривице тражи да подаци да су код лица која су осуђена по истој оптужници, примењени различити аршини код одлучивања о превремеом пуштању на слободу након одлежане 2/3 казне. Разлика је само у томе што се за неке одлучивало за време мандата претходних председника судова (Шаиновић, Ојданић) а за неке у време мандата садашњег председника Ађијуса (Лукић, Павковић).
Поводом овакве дискрапанце у пракси рада МКСЈ и ММКС поводом доношења одлука о превременом пуштању на слободу осуђених лица, учесници конференције су изразили сумњу да су овакве одлуке производ жеље за вештачким одржавањем осуђених лица у ММКС-у зарад продужења мандата рада механизма и очувања радних места и привилегија судија и запослених у ММКС-у, али и повезаности судије Ађијуса са жртвама и удружењима жртава злочина у Руанди, и истека затворских казни починиоцима злочина у Руанди, а чије би превремено пуштање на слободу могло да утиче на политичку ситуацију у Руанди.
Поред разраде напред наведених питања, учесници конференције су се бавили и глобалним питањима урушавања система међународног права, разлога, повода и узрока. Једно од важних питања око којих се водила полемика било је и питање објективности судија и њихове вероисповсти у ситуацијама изразто верски обојеног конфликта, какав је био и СФРЈ. Наведени су примери састављања судских већа у којима се суди србима за злочине над муслиманима и хрватима (католицима) а да у већу седе судије искључиво исте вероисповести као и жртве.
Учесници конференције су позвали на активизирање ових питања пред СБ УН као јединим релевантим телом за решавање нагомиланиих проблема из делокруга рада МКСЈ и ММКС.
На основу свега изнетог током конференције, учесници су донели следеће закључке:
- У раду Међународног резидуалног механизма за кривичне судове уочено је озбиљно нарушавање статута, овлашћења добијених мандатом СБ УН и правила међунаородног права.
- Лицима, осуђеним пред МКСЈ и ММКС се мора обезбедити одслужење казни затвора у складу са признатим европским стандардима, правилима МКСС и потписаним уговорима са земљама насталим рападом бивше СФРЈ.
- Неопходно је обезбедити континутет праксе у раду МКСС са мка у погледу остваривања права осуђених лица на превремено пуштање на слободу, ублажавање казне и помиловање.
Уврстити у дневни ред једног од наредних заседања СБ УН ради расправљања