Одлуком Савета ЕУ 2021/2125 од 2.12.2021. године уведен је пети пакет рестриктивних мера према Белорусији. Овај, последњи, пакет санкција ЕУ према Белорусији последица је наводне миграционе политике Белорусије и изазивања „мигрантске“ кризе на границама са Пољском и Литванијом. Примена овог пакета санкција погодила је привреду и привреднике ове земље. Под ударом су се нашле туристичке организације и хотели, који су наводно пружали услуге мигрантима, национална авиокомпанија „Белавиа“, али и компаније из хемијског и нафтног сектора, које нису имале никакве везе са насталом кризом.
Санкције као инструмент спољне политике земаља англосаксонске сфере утицаја, нису непознате у пракси међународног права, и ако је њихова правна природа увек била спорна. Тако и овога пута, ЕУ је употребила свој добро развијени регулациони механизам у циљу заштите својих политичких интереса.
Оно што је у овој ситуацији недопустиво није усвајање мера Савета ЕУ према Белорусији, већ одлуке Влада земаља Западног Балкана од 22.12.2021. године, кандидата за чланство у ЕУ, о придруживању санкцијама ЕУ против Белорусије. Ово се посебно односи на Републику Србију, а проблем је како политички, тако и правни. Са политичке тачке гледишта, апсолутно је недопустиво да се зарад „усаглашавања заједничке спољне политике“ са регионалном организацијом чији и нисте чланови, угрожавају односи са једном од најпријатељскијих земаља које Србија има. Са правне, недопустиво је да одлука о увођењу санкција, као најтежег облика нарушавања односа са другом независном државом, буде донета мимо Народне Скупштине.
Стога Центар за обнову међународног права, позива на дијалог о овој теми са предлозима за за измене Устава и Закона о реферндуму, где ће питања која су од највећег значаја за Републику Србију, а то јесте свакако увођење санкција другим независним државама, бити искључиво израз воље народа.
У Београду 29.12.2021. године
Председник
адвокат, Горан Петронијевић